Vojno zanatlijska škola

Školstvo u Srbiji će dosta uznapredovati za vreme ustavobranitelja i vlade kneza Aleksandra Karađorđevića (1842 – 1858). Stručno školstvo u Srbiji je pokrenuto osnivanjem Zanatlijske škole u Kragujevcu, pri Topolivnici. Prvi upravnik Topolivnice, Šarl Lubri, inicirao je stvaranje ove škole koja bi obrazovala domaći stručni kadar po ugledu na velike evropske fabrike.
Odlukom kneza Aleksandra Karađorđevića, marta 1854. godine, osnovana je Zanatlijska škola (panoi 45-48, vitrine 19-21). Prvobitno je to bila trogodišnja škola, a polaznici su imali između 13 i 16 godina i živeli u internatu pri fabrici. U početku je ustanovljeno pet zanata: mašinisti, kolari, bravari, strugari i kovači. Prvi direktor škole je bio Velimir Stefanović, a prvi upravnik, posle Lubrija, Petar Protić.
Oficiri su predavali teoretske predmete, a praktični deo je obavljan u radionicama fabrike kod najboljih majstora.
Godine 1862. su ustanovljena dva odseka: šegrtski (3 godine) i kalfenski (2 godine), a 1867. godine škola je preimenovana u Vojno zanatlijska škola. Broj zanata je tada povećan na četrnaest.
Od 1872. godine uvode se civilna lica kao profesori, ali disciplina ostaje vojnička. Od 1888. godine VZŠ doživljava procvat, za šta je zaslužan tadašnji upravnik Topolivnice, Toša Selesković. Opšteobrazovni predmeti i praktična nastava su srazmerno zastupljeni, a školovanje biva produženo na po tri godine za oba tečaja.
Finansiranje škole je bilo iz budžeta VTZ, a pitomci koji su postigli dobre rezultate mogli su da se usavršavaju kroz specijalne kurseve ili u inostranstvu.
U vreme Prvog svetskog rata škola nije radila. Obnova kreće 1920. godine. Pravo na upis su imali dobri đaci, ratna siročad i deca siromašnih radnika. Izbijanje Drugog svetskog rata će opet zatvoriti školu.
Od 1857. godine, škola je iznedrila oko 1700 svršenih pitomaca koji su odigrali značajnu ulogu u širenju tehničke kulture u Kragujevcu i Srbiji. Uredbom o zatvaranju VZŠ, oktobra 1941. godine, škola je prestala da postoji.
Pitomci su još 1906. godine osnovali Klub svršenih pitomaca i tu su se družili, razmenjivali mišljenja i ideje. Od slobodnih aktivnosti bili su im dozvoljeni sport i kulturni događaji. Pitomci su osnovali Muzičko društvo koje je često priređivalo horske i instrumentalne koncerte. Često su nastupali sa pozorišnim predstavama.
Postojala su čak četiri fudbalska kluba: Slavija, Jadran, Rapid i Mač. Skautsko udruženje je često organizovalo boravke u prirodi, izlete i logorovanja. Sokolarsko udruženje su činili aktivni vežbači, a nastali su pod uticajem sokolske ideje iz Češke. Među svršenim pitomcima bilo je i jedriličara, avijatičara, strelaca i šahista. Aktuelna su bila i društva esperantista koja su negovala internacionalni pogled na svet, i Trezvene mladeži, koji su negovali vrline i zdrav život.
Od 1938. godine, klub svršenih pitomaca dobija svoje glasilo-list „Naš život“. Postojala je i lošija strana pitomačkog života, a to su kažnjavanja usled neizvršenih zadataka. Disciplina je bila vojnička, stroga, a pitomci su morali biti izuzetno poslušni i pokorni.
Godine 1946. je obnovljen rad škole pod nazivom Vojno industrijska škola. Ona je organizaciono bila vezana za fabriku.
Diplomiranjem se sticalo zvanje kvalifi- kovanog radnika iz odgovarajuće struke.
Škola 1953. godine menja ime u metalopre-rađivačka škola „Đuro Salaj“, sa praktičnom obukom u fabrici. Škola će često menjati nazive, a danas egzistira pod nazivom Politehnička škola. I dalje je usko vezana za fabriku Zastava oružje, od toga da se u fabrici nastavlja praktična nastava do toga da se smerovi u školi otvaraju shodno potrebama fabrike.